BEOGRAD – Bio sam mlad kada sam čuo za presađivanje organa. Meni je to tada delovalo kao veliko naučno dostignuće, a to da neko može da dobije organ i nastavi normalno da živi, smatrao sam pravim čudom. Već tada sam izgradio stav da je doniranje organa nešto što je veoma dobro i veoma važno.
Moja pokojna supruga Branka je bila zdrava žena. Radila je kao zamenica direktora u Medicinskoj školi. Pomagala je udruženju za slepe i slabovide. Bila je posvećena humanitarnom radu, to je bio njen životni poziv.
Njena smrt je nastupila iznenada, javili su mi da je doživela moždanu smrt. Informacija o njenoj iznenadnoj smrti bila je ogroman šok za mene i našu porodicu. Sećam se da me je tada pozvao doktor Knežević i rekao mi da je Branka potencijali donor. Odmah sam pristao da doniram njene organe!
Porodično smo doneli tu odluku, bez razmišljanja i dileme. Bez razgovora. Donirali smo Brankine organe.
Bili smo svesni da je to dobročinstvo koje treba da učinimo kao porodica. Iako smo bili u stanju šoka, iako je to značilo da treba da donesemo još jednu odluku, znali smo da je to način da učinimo nešto dobro za drugoga. To je humano delo. Pomoći drugom čoveku je nešto što je uvek Bogu drago. U trenutku našeg velikog bola, četiri ili pet života je spašeno, i četiri ili pet porodica su toga dana usrećene. Osećao sam se kao da sam veliki teret skinuo sa svojih leđa, jer sam znao da postoji mogućnost da njeni organi pomognu nekome da nastavi normalno da živi. Tih prvih dana, kada je tuga najveća, činjenica da njeni organi žive u drugim ljudima, da njeno srce danas nekome znači život, velika je uteha. Kada nešto dobro učinite drugome, to ne može biti Bogu mrsko.
Kako vreme prolazi, moja tuga se uvećava, ali imajući u vidu kakva je osoba bila moja Branka, siguran sam da bi bila srećna zbog naše odluke. I da hiljadu puta moram da donesem ovu odluku, uvek bih isto učinio, jer želim da ličnim primerom apelujem na okruženje i podignem svest o važnosti doniranja organa.
Više o kampanji saznajte na adresi Najvažniji poziv u životu.
