Panaotović: Mihajlović i Demostat u poslednjih par stotina godina „vide“ sigurnu pobedu opozicije u Beogradu i uvek pogreše

NOVI SAD – Onima koji dugo prate politički život u Srbiji ponekad se učini da Srećko Mihailović, Demostat i slični analiziraju javno mnjenje već stolećima. I ničeovski rečeno, kao da svedočimo „večnom vraćanju istog“. Mesec dana uoči izbora u javnost izlazi Srećko koji opoziciji za koju svim srcem navija ne donosi sreću, već ih po pravilu zavede za Goleš planinu, poseje nade i iluzije, a onda ih surova postizborna stvarnost nemilosrdno probudi iz slatkih snova. Danas smo ponovo imali prilike da čujemo gospodina Mihailovića kako tvrdi da je opozicija nadomak pobede u Beogradu. Tako je bilo i prošli put pa uprkos tome što su se svi u opoziciji udružili, od zeleno – levih do Zavetnika rezultat je, bez prebega i menjanja dresova bio 56 – 54 u korist SNS-a i SPS-a. Nedovoljno upućenom javnom mnjenju ne objašnjavaju se precizno mehanizmi Dontovog količnika po kome se izbori u Srbiji uglavnom odvijaju još od Miloševićevog vremena pa do danas i po kome svi koji ostvare rezultat slabiji od 3% prelivaju svoje glasove najpre najjačoj stranci. Imati većinsko raspoloženje za ili protiv nečega ne znači i pobediti na izborima. Na primer Hilari Klinton je imala matematički, zbirno gledano više glasova od Donalda Trampa, ali je izborni sistem u SAD takav da je predsednik postao Tramp zahvaljujući boljem rezultatu u takozvanim ključnim državama etc. Govoreći o opoziciji, gospodin Mihailović ih tetoši tvrdeći da ne treba razbijati njihovo jedinstvo i da stranke desnice verovatno neće koalirati sa SNS-om u Beogradu. Konsultujemo li elementarnu logiku, dolazimo do sledećeg zaključka. Ako je ugaoni kamen i vododelnica desnih stranaka Francusko- nemački plan onda ne postoji nikakva logika da desnica uđe u koaliciju sa Đilasovom listom jer se na njoj nalazi 99% onih koji bi bespogovorno, promptno i bez ostatka prihvatili Šolc-Makronov plan. Kada je o Vučiću reč, on iako ga načelno prihvata, ne prihvata neke, za Srbiju ključne elemente kao što je na primer ulazak Kosova* u UN. Takođe, jasno je da aktuelna vlast pokušava da oteže, kupuje vreme, nametne najpre temu ZSO i slično. Prema tome, ako će stranke desnice birati „manje zlo“ to je svakako SNS, a ne Đilasovci. Ako žele čistunstvo do kraja, neće ući u koaliciju ni sa jednima ni sa drugima već će ostati u opozicionim klupama, a to znači da u Beogradu nema većine i da se izbori moraju ponoviti… bilo kako bilo najava Srećka, Demostata i sličnih istraživača javnog mnjenja o „padu Beograda“ počinje da podseća na dan mrmota ili već mnogo puta viđeni film koji se završava još jednim razočaranjem onih koji su pomislili da je „pad Beograda“ gotova stvar.