SOLUN – Đorđe Mihailović, čuvar srpskog vojnog groblja Zejtinlik u Solunu, sahranjen je danas u Solunu, uz vojne počasti i himnu „Bože pravde“.
Sahrani su prisustvovali ministar za rad, zapošljavaje, boračka i socijalna pitanja Nikola Selaković, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, a čuvara Zejtinlika na večni počinak ispratili su i rodbina, poštovaoci, delegacije Srbije i Grčke. Kako je ambasador Srbije u Grčkoj Dušan Spasojević rekao ranije za Tanjug, čika Đođe će biti sahranjen u grobnici pored oca i dede koji su, takođe, čuvali grobove srpskih junaka poginulih na Solunskom frontu.
Đorđe Mihailović, čovek moralno i na svaki drugi način dostojan veličine naših predaka stradalih u Prvom svetskom ratu, koji je čuvao sećanje na stradanje srpskih vojnika na Solunskom frontu kao sveti gral i luču života, preminuo je 2. jula, u 96. godini.
Rođen je u Solunu 1. maja 1928. godine. Bio je treća generacija Mihailovića, čuvara srpske istorije i seni srpskih vojnika poginulih tokom proboja Solunskog fronta. Znao je priču o skoro svakom stradalom junaku čije kosti počivaju na Zejtinliku.
Na tom groblju, koje je jedno od najznačajnijih simbola srpskog nacionalnog bića, počiva 7.441 ratnik.
Odlikovan je Ordenom srpske zastave drugog stepena.
Pre 10 godina o njemu je snimljen dokumentarni film „Poslednji čuvar“.
Pre dve godine, tadašnji ministar spoljnih poslova Nikola Selaković, i direktor Uprave za saradnju sa dijasporom Arno Gujon uručili su mu u ime države priznanje „Majka Srbija“, a 2020. dobio je i sprski pasoš, što mu je bila životna želja, zahvaljujući ministru Ivici Dačiću kome se poverio, a koga je kao i brojne sprske zvaničnike i svakog građanina Srbije i šire, decenjima dočekivao na srpskom vojničkog groblju na Zejtinliku.
„Živeo sam za dan kada mi je Srbija dodelila državljanstvo. Živeo sam, jednako, kao i u nadi da doživim stogodišnjicu proboja Solunskog fronta, a vama sam to, onda, poverio. Dočekao sam, eto, i jedno i drugo“, rekao je Mihailović tog dana kada mu je pasoš uručen.
Dodao je da je to priznanje i za njega i za njegove pretke, koji su obavljali tu časnu dužnost.
O čika Đorđu napisana je i knjiga „Čuvar svetih humki“, a u Republici Srpskoj snimljen je film „Čuvar časti i ponosa – Đorđe Mihailović“
Prvi čuvar groblja bio je deda čika Đorđa, Savo, solunski dobrovoljac, rođen 13 kilometara od Kotora, u Grblju, koga je, kako neki izvori kažu, kralj Aleksandar imenovao na čelo državne komisije da sakupi posmrtne ostatke saboraca i prijatelja sa bojišta i 250 grobalja širom Solunskog fronta.
O njihovim grobovima brinuo se do 1928. godine, kada je umro i kada je čuvanje započete tradicije, ali i istorije, nastavio Đođev otac Đuro koji je grobove srpskih junaka sačuvao tokom Drugog svetskog rata od nacističke pljačke, ponekad i lukavstvom tvrdeći da NN na krstu na srpskom jeziku znači Nepoznati Nemac.
Nakon smrti 1961. godine tu ličnu časnu dužnost, više od šest decenija neumorno sa velikom ljubavlju i predanošću obavljao je čika Đorđe.
Svakog putnika namernika dočekivao je sa šajkačom, u vojničkoj jakni i cokulama, i uz pitanje “odakle ste“ pričao priču o poginulim junacima toga kraja, a nije bilo mesta u Srbiji za koje nije čuo iako nikada nije bio, jer je iz svakog bar neko stradao na Solunskom frontu.
Deda i otac čika Đođa sahanjeni su takođe na Zejtinliku.
Nagrada „Majka Srbija“ dodeljuje se za izuzetan doprinos, rezultate i zasluge postignute u oblasti odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu u humanitarnim aktivnostima, razvijanju i jačanju međusobnih veza, unapređivanju ekonomske saradnje, i drugim aktivnostima kojima se doprinosi matičnoj državi, dijaspori i Srbima u regionu.
Kada je uručena čika Đorđu rekao je: „Ja sam siromah iz siromašne porodice. Nisam bio ni mnogo dobar đak. Voleo sam samo istoriju i geografiju. Ceo svoj život posvetio sam groblju“.
Tanjug
