NOVI SAD – Danas je u 59. godini preminuo fotoreporter Jan Valo. Rođen je u Kisaču 29.11.1964. Živeo je i radio u Novom Sadu. Fotografijom se aktivno bavio više od 20 godina. Sahrana Jan Vala je sutra u 15 časova u Kisaču.
Izlagao je i osvajao mnogobrojne nagrade na izložbama u Srbiji i inostranstvu. Prvu samostalnu izložbu pod naslovom “Na putu sudbine” imao je u rodnom Kisaču 2018. godine, a tokom januara 2023. godine imao je samostalnu izložbu fotografija u Muzeju Vojvodine pod nazivom “Kažem grad – mislim na ljude”. Umetnički savet Foto saveza Srbije jednoglasnom odlukom dodelio je Valu prestižno zvanje Majstora fotografije. Valo je prvobitno nastupao kao izlagač u okviru Fotografskog kluba Vojvodina, a potom kao član Foto komune “24. kadar”.

Bio zaposlen u marketingu “Energotehnika Južna Bačka“

Umesto klasičnog In memoriam, Foto asocijacija Vojvodine oprostila se od dragog prijatelja i uvaženog kolege intervjuom sa Janom urađenim 21.5.2021. godine, za potrebe fakulteta, a koji do danas nije objavljivan širem auditorijumu. Takođe, podsećamo i na emisiju iz serijala “Objektivno”, emitovanu 14. 4. 2022. godine.

NOVOSADSKI SVETLOPISAC JAN VALO

Jan Valo je Novosađanin koji se poslednjih desetak godina intenzivno bavi fotografijom. Osvajao je nagrade širom Balkana. Beg i utehu od posledica i strahota strujnog udara od nekoliko desetina hiljada volti i pad sa dalekovoda pronašao je u fotografiji. Fotografija mu je lek, a on svojim svetlopisima pokušava da leči svoju publiku ulepšavajući im trenutke koje je zna vešto da otrgne od večnosti.

Kapric Vam je bio da prvu izložbu napravite u rodnom Kisaču, ne u Novom Sadu i Beogradu, iako ste i za njih imali ozbiljne ponude?

Upravo tako, volim svoju rodnu grudu, nekako sam osećao potrebu da upravo u rodnom selu napravim svoju prvu izložbu. Uradio sam to zbog ljudi koji me od rođenja znaju i prate, fotografski rad i život uopšte, iako već više od 20 godina živim u gradu. Smatram da sam napravio dobar potez tim činom. Biće vremena i za moje Novosađane i druge građane Srbije i regiona… nadam se da će moju odluku razumeti baš kao što razumeju i moje fotografije..

Reaguju li ljudi u manjim sredinama drugačije na fotografije i izložbe od ljudi u gradovima, da li su u gradovima možda prezasićeni sadržajima i životnim obavezama?

Da, reakcija je skroz drugačija…. ljudi u selu i nemaju toliko prilika da se sreću sa ovakvim vidom izražavanja autora, pogotovo ako su iz njihovog sela. Odnos je jednostavan i prisan. Što je najvžnije publika ima vremena… sve je nekako “na te nane” , a to se meni naročito sviđa. U gradu je to, znate već, samo da se ortvori i da se viđeni vide i posle galerija zvrji prazna, a oni koji bi možda i došli na izložbe zatrpani su egzistencijalnim obavezama i problemima. Šteta.

Gospodine Valo sećate li se gde ste napravili svoju prvu fotografiju?

Da… bilo je to jako davno, još u osnovnoj školi u Kisaču, na fotografskoj sekciji fotografisao sam dešavanja i detalje u svom škloskom dvorištu.

Kako Vas je dalje u životu fotografija uvukla u svoj začarani svet?

Kad me je životni tok odveo tamo gde sam i danas, neki drugačiji život… osećao sam potrebu da se nekako likovno izrazim i u fotografiji sam našao upravo taj način. Fotografija i ja sad živimo zajedno.

Ko su Vam uzori u svetu i kod nas na Balkanu?

Breson mi je svetski uzor, a kod nas su to Tomislav Peternek, Imre Sabo, Stanko Abadžić i Darko Dozet.

Koje su Vaše tri omiljene fotografije?

Jako mi je teško izdvojiti, ali ako insistirate, da ne čuju ostale fotografije pa da se ne naljute na mene, šalu na stranu. Izdvojio bih fotografije “Ledeni start”, “Životni krug” i “Vernost”.

Šta Vam je donela fotografija u životu?

Fotografija mi je donela bogatstvo ljudi, koje parama i svime i svačim kupiti ne možete. Posredstvom fotografije sam upoznao divne ljude, način njihovog života, posetio mnoge predele, izložbe. Edukovao se u raznim oblastima… Na svom putu uvek sam imao svesrdnu pomoć kolega, kad god mi je bila potrebna. Hvala svima, naročiti ljudima koji su bili uz mene i kada je bilo teško, jer život ima i drugu stranu medalje.

U Foto savezu Srbije stekli ste umetničko zvanje, koliko vam ono znači?

Izlažući fotografije i osvajajući pohvale i priznanja stekao sam zvanje Kandidata majstora fotografije, vrlo sam ponosan što sam se popeo na tako visok stepenik. Znači mi, ali nikako ne želim da mi to bude nešto što me izdvaja. Ipak sam ja jedan običan čovek koji svim srcem voli fotografiju i dešavanje oko nje… Kažem fotografija i ja živimo zajedno. Ljubav je to.

Preferirate crno belu fotografiju, da li zato što je kolor veći izazov ili imate neki svoj razlog?

Nekako fotografije života i dokumentarne mi same više “traže” da budu crno bele, nekako su, da ne kažem lakše za stvaranje. Kolor dosta odvlači pažnju ali se trudim i da se u koloru ostvarim.

Imete li možda neki film posvećen fotografima i fotografiji koji bi preporučili ljudima koji se interesuju za fotografiju?

Nedavno sam sam gledao na televiziji kratak dokumentarac o zagrebačkom fotografu Stanku Abadžiću, a preporučio bih i dokumenarac o Jozefu Kudelki.

Preferirate li “lajf” ili studio?

Uvek “lajf”.

Helmut Njutn ili Sebastijan Salgado?

Hmmm… Salgado.

Imate li utisak da se previše fotografiše, a premalo razmišlja, da se fotografije traže u računaru među mnoštvom napravljenih snimaka i uz pomoć filtera, a ne na terenu?

Da, baš tako… i ja dosta fotkam ali sam uprvo zbog toga se naterao da više razmišljam i promišljam, a manje da “okidam”, rezultati su brzo postali vidljivi.

Fali li nam publike i nezavisnih kritičara, kao da se sve svelo na lajk za lajk?

Jeste, ljudska reč, reč kritičara jedan najedan izuzetnio nedostaje. Treba insistirati da se ljudi okupe oko foto udruženja i da debatuju, naravno oni koji žele napredak, ostali neka soliraju i budu u zabludama. Svaka kritika znači, barem meni, Petrnek, Dozet… i još nekoliko mojih kolega su puno doprineli mome stvaralačkom delu. Mišljenja sam da uvek treba saslušati i izvagati, pa i primeniti. Bez rada i sugesija nema napretka i uživanja u istom. Paralelno sa kolegijalnom ili prijateljskom kritikom neophodno da postoje i nezavisni kritičari koji će vrednovati fotografsku scenu i stvaraoce.

Nećemo vas pitati kojim aparatom fotografišete, ali probajte da nam odgovorite koji je to aparat najbolji?

Srce i duša.

Čemu da se od Vas nadamo, koji su Vam neki kratkoročni i dugoročni planovi?

Već je trebala da bude održana moja druga samostalna izložba u Beogradu, međutim moja zdravstvena situacija kao i pandemija Korone, već godinu dana odlažu istu. Ta izložba je prioritet, a potom, nadam se, da ću uspeti da je preselim u svoj Novi Sad. Dugoročni pla, po uzoru na svoje kolege, bila bi lična fotomonografija, ali otom potom.

RTV