SREMSKI KARLOVCI – Da nema važnije ni teže bitke od one koju roditelji vode za srećnu budućnost, zdravlje, a često i život, svojih potomaka znamo svi, jer ni oni koji nisu postali roditelji bili su, ili su još uvek, deca. Primer bračnog para Dragana i Gordane Dekić iz fruškogorskog naselja Banstol je jedna od onih neispričanih priča koja dramatično govori o tome.
Sreći mladog bračnog para nije bilo kraja kada su 2016. dobili blizance Mihajla i Janu. Uživali su u njihovim “bebećim danima” i odrastanju. Mihjalo i Jana su prohodali, protrčali, progovorili, igrali se i smejali sa drugom decom… A mama i tata po drugi put odrastali sa njima.

Sve dok jednog februarskog dana 2018. Mihajla nije zabolelo uvo.

Otišli su kod svog pedijatra, pregledao je dečaka i rekao: “To je blaga upala uva, idite kući, dajte mu panklav i proći će”.

fb, img, 1667488638289
Izvor: RTV

Tri dana su koristili preporučenu terapiju, ali se četvrtog dana umesto poboljšanja – stanje pogoršalo. Mihajlo je preko noći dobio visoku temperaturu. Odjurili su za Novi Sad u dežurnu dečiju ambulantu “Zmaj Ognjena Vuka”.

Rekli su im: “To je normalno, proći će. Idite kući i dajte mu brufen”. Pošto “brufen” nije pomogao, temperatura se podigla na 40 stepeni, otišli su u najbližu Hitnu pomoć u Beški. Odatle su ih uputili u Dečiju bolnicu u Novom Sadu.

U bolnici su primili dvogodišnjeg Mihajla, ali nisu dozvolili da otac ostane sa njim.

Kad su roditelji došli ujutru Mihajlo je bio u komi.

“Prvi put sam ga tad ostavio samog i nikad to sebi neću oprostiti. Bila je neka epidemija boginja, morbila, iako sam rekao da sam ja to preležao, nisu dozvolili da ostanem. Kad smo došli ujutru bio je ukočen”, seća se tata Dragan, koga prijatelji zovu Dado.

On je “sto posto siguran” da je sve što će uslediti posledica visoke temperature, ali i straha koje je dvogodišnjak, blizanac, koji se nikad nije odvajao od sestre i roditelja, tokom noći doživeo.

“Kad smo došli već je bio na intenzivnoj, u komi. Ukočen, zgrčenih rukica. Rekli su nam: “Ako preživi prvih 12 dana – preživeo je”, seća se Dragan.

Pošto se ni posle 12 dana ništa nije promenilo Mihajlo je, u komi, na Intenzivnoj proveo 24 dana.

“Kad su nas otpuštali sa Intenzivne nisu znali koju dijagnozu da napišu u otpusnoj listi. Mihajlo je i dalje bio ukočen, a nama su rekli: “Biće kao biljka, moći će samo da vas gleda”.

Konačna dijagnoza je “akutni hemoragični encefalomijalitis”.

Posle intenzivne nege, Mihajlo je prebačen u Opštu bolnicu, gde će provesti oko 4,5 meseci.

“Pakao kroz koji smo prošli ne mogu da opišem. Ja i supruga smo se smenjivali noć i dan i 24 sata bili uz njega, a on kao biljka. Samo nas je gledao. Hranili smo ga preko sonde, kroz nos. Tek posle dva meseca je počeo da se smijulji i to mi je dalo nadu”, priča Dragan.

Ti osmesi nemoćnog deteta su roditeljima dali snagu da se, i pored sumornih prognoza, i svojih skromnih materijalnih mogućnosti, grčevito uhvate za preporučenu rehabilitaciju. Išli su na “hipoterapiju”, terapijsko jahanje konja koje ih je koštalo 1.200 dinara pola sata.

Nakon toga su saznali za “Vukov centar” u Novom Sadu gde već par godina po 15 dana mesečno provode vežbajući, svaki dan po tri sata. I to košta. Sad je to dostiglo i cenu od skoro 160.000 dinara mesečno, što očeva plata ni izbliza ne može da pokrije.

Međutim, rezultat koji su, grčevitom i teškom borbom, uz mnogo odricanja postigli, Dekićima daje snagu da ne odustanu. Mihajlo više nije “biljka”, mentalno je sasvim očuvan, levom rukom se koristi savršeno, desnom slabije, desnu nogu solidno koristi, leva ga za sad služi slabije… A osmeh kojim uzvraća pažnju – nema cenu.

Preporuka koju su dobili za rizičnu operaciju u Hjustonu roditeljima ne uliva nadu. Veruju da će svojom upornošću i ljubavlju pobediti zlo koje ih je zadesilo.

Na pitanje kakve su prognoze, Dragan odgovara: “Smatram da će moj Mihajlo stati na noge i ne želim da mislim drugačije. Ako bi mi sutra neko pomogao da se to ostvari dao bih mu sve što imam, a ja odoh na livadu i opet ću nešto steći”.

Ono što ih dodatno motiviše je video zapis koji im je neko prosledio o porodici i dečaku slične sudbine iz Španije. Razlika je, kažu, samo u tome što su oni Mihajla u najtežim danima hranili preko sonde u nosu, a ovi drugi preko sonde u predelu stomaka. Dečak iz Španije je prohodao, veruju da će i Mihajlo.

I ono što ovu porodicu izdvaja jesu dve stvari: odustali su od traženja krivca u drugome i nisu hteli da traže pomoć drugih ljudi. Za ovo prvo kažu “ima ko će da sudi”, a za ono drugo, smatrali su da moraju sami, pa koliko izdrže.

Međutim, pre dve godine u priču se umešala Mihajlova tetka Jovana koja je pokrenula humanitarnu akciju za prikupljanje pomoći dečaku i roditeljima.

“Kad sam video tekst i fotografiju na društvenim mrežama bio sam jako ljut i besan. Hteo sam da iskočim iz kože. Mislio sam da je to moja bitka i da mogu da se nosim sam, ali sad priznajem da nam je to mnogo pomoglo i olakšalo”, kaže Dragan.

Ovih dana u akciju pomoći Dekićima uključila se i Crkva “Blage Marije” sa Banstola. Organizuje humanitarno veče u etno selu “Markovi konaci” u Sremskim Karlovcima.

Dragan i Gordana skromno kažu: “Neizmerno smo zahvalni svakom ko je pomogao i ko će pomoći, samo da Mihajlo ponovo prohoda. A svaki dinar koji preostane ćemo preusmeriti nekom drugom detetu kome je pomoć potrebna”.

RTV (Branko Simonović)