Njegovi su koncerti ispovest duše. Ovaj čuvar tradicije, autentičnog nasleđa bosanske kulture, specijalista da isceli rane na srcu, pomeri granice očekivanog i otkloni negativne emocije, a koji glas pušta direktno iz dubine „alme“, grejući komore i pretkomore, čisteći nam talog iz glave, jer nije upao u zamke šablona poput većine nas, učeći nas koliko su različitosti zapravo naše dragocenosti, kreirao je na sceni esenciju onoga što ga čini tako vanvremenskim: ljubav. Te večeri, svima nam je poklonio širok dijapazon ljubavi. Razdanio tmine. Spojio nespojivo. Od nemogućeg isklesao moguće. Veliki Hudini je taj Vrećo – satkan od emocija, mira, harmonije, zadovoljstva, dobroćudan, blage naravi, duboko svestan svoje posebnosti, poput šara na ćilimu, verujući da smo svi osobeni, a da titule ne donose važnost. A kako i bi, kad Božo poseduje nešto mnogo luksuznije: smiraj. Gnosticizam. On ne peva. On otiskuje dušu preko geštetnera. Makar i go, u haljini, dugoj, beloj, elegantnoj, ma u fraku, svejedno! Čudo je.
Kako je iznedrena saradnja sa virtuozom, istinskim slavnim lautistom i gitaristom Edinom Karamazovim?
-Kada sam ga slušao, zvučalo je to kao poj cvrčaka na letnjem proplanku- smirujuće, opuštajuće, spokojno. Naš world music album pod nazivom „Lachrimae“, koji je doneo 11 pesama, izrodio je sve ono što sevdalinka jeste. Iako smo najmanje o sevdahu pevali. Pesme progovaraju tugom, ljubavlju kao apstrakcijom, onim nedostižnim. Album počinje čuvenom pesmom Alekse Šantića „Emina“, a tu su se obrele i ostale melodije iz regiona, kao što je i pesma Branka Radičevića „Oj, jesenske duge noći“, pa još jedna Šantićeva „Što te nema“.
Prevod vašeg zajedničkog albuma znači „suze“. Uspeva vam i da publiku izvedbom naježite i naterate da u mraku otkotrljaju po koju.
-E, to je pun pogodak! Kada numerom diram dušu, kada emocija doputuje do nje, ja tako radim na oslobođenju.
Koncert, održan čak u dva termina u Gradskoj koncertnoj dvorani, u organizaciji Kulturnog centra Novog Sada, bio je poput svilene ljuljaške za dušu, protkan salvom emocija, miksom osećanja koja lako isplivaju na površinu, bez bojazni na osudu.
-Radim na katarzi kroz sevdah. On se prepoznaje, leči, diše kroz mene. Za svaki koncert dobro se pripremim da bude baš tako kako ste opisali. Mada, ovde nije bilo toliko sevdaha jer Edin Karamazov ne zna moje pesme, tako da smo publici zapravo predstavili album „Lakrime“.
Zašto odmahnete rukom kada vas oslove „kralj sevdaha“?
-Uopšte ne volim epitete. Svako nosi neku svoju energiju, znanje, umeće, istrajnost i svi smo individua za sebe. To je koještarija. Bitno je da ste verodostojni u onome što radite i kako se predstavljate.
Koliko sevdalinke danas mogu da korespondiraju s vremenom u kojem živimo, ako uzmemo u obzir da nemamo razvijenu empatiju, istinu, ni inspiraciju, a bojim se da kažem ni ljubav?
-Ja ne bih zanemario čoveka. Čovek je jači od vremena. Čovek je jači od granata, ratova i to što mi nosimo u sebi je deo božanskog, ta duša o kojoj pevam, i iz koje pevam je nešto što pripada Bogu i nama kao super bićima. Tako da nas nemojte zanemariti kao super –bića.
Vi nama na koncertu lečite dušu, a ko leči vas?
-Hvala vam najlepše. Ja zapravo nisam osoba koja traži niti inspiraciju, niti lek daleko od sebe, alhemičarski pristupam dubini upravo iz onog svog izvora, svog bitka, tako da negde i kroz koncerte delom rasteretim sebe, jačam, učine me ti koncerti boljim bićem. Sva moja dualnost i dualnost svih nas postaje tada vrlo jaka, opipjliva, intenzivna, konzistentna na način da postane vodilja.
Edin Karamazov i prsti mu na žicama svih onih instrumenata iz davnina, u kombinaciji sa Vrećom, varnicom, čarolijom u čijim očima vidimo istinsku ljubav, učiniše da Novosađani, malo setni, malo naježeni, nakon koncerta mahom ućute, jer treba mnogo vremena da se slegnu utisci nakon pokrenute lavine emocija.
STEFAN: Kao umetnički direktor Gradske koncertne dvorane Muzičko- baletske škole moram da priznam da su ova dva umetnika, dva velika imena na listi prioriteta, što se tiče gostovanja, jer nas muzički prenose na drugu dimenziju, a osetite i ljudsku toplinu kada su oni na sceni. Za mene je umetnost život. Kada me pitate koliko je važno da imamo vrsne umetnike, da dele s nama stvaranje i ljudskost, to je za mene bitno koliko i sam život.
EDIN: Uvek nekako ja nađem nekoga (smeh) a Božo je uhvatio mene. Ja sam težak čovek u pogledu saradnje, a sa njim sam osetio smisao. Izbegao sam sevdah, iako sam Bosanac, to ipak treba živeti, pa na albumu imamo samo jednu sevdalinku. Sve ostalo su umetničke pesme.
Razgovarala: Nikea Vučetić
Foto: Marko Pudić
