„Ne, nije Andrić samo ‘epskom snagom oblikovao teme…, već je majstorstvom svedene rečenice, zapravo se ne obazirući na meridijane i druge geografske odrednice, od jedne ćuprije i jedne zaboravljene bosanske kasabe napravio pupak sveta…“, ocenio je Kostić.
Besedeći na svečanoj akademiji „Nobelova nagrada Ive Andrića (1961-2021)“, Kostić je dodao da je Andrić „napravio alat čitaocima, jedinstven u svojoj opštosti, za razumevanje onog najdubljeg, najtrošnijeg i najtužnijeg – ljudskog u nama“.
Drugi problem su „nečitanje ili površno čitanje Andrića, s tim da se ‘loši čitaoci’ sreću i među njegovim književnim kritičarima ili hroničarima“, upozorio je Kostić pred prisutnima u Svečanoj sali SANU.
Kostić je rekao da je jedan kritičar naveo da se Andrić nalazio u senci nekih drugih pisaca, „i to objašnjava ‘sa opštim stupnjem poznavanja s kojim je on suočen kao pisac ‘malog’ jezika'“.
„A sam Andrić odgovara na ovakvu bahatost kroz usta Kolonje (iz „Travničke hronike“): ‘Jer zašto da moja misao, dobra i prava, vredi manje od iste takve misli koja se rađa u Rimu ili Parizu?“, podsetio je akademik.
Kostić je rekao da je godinama strancima poklanjao prevode dve Andrićeve najpoznatije knjige misleći da je to „način da oni nas bolje razumeju“.
„Sada, nakon njihovih reakcija i komentara, mislim da je važniji razlog zapravo moj pokušaj da im pomognem da sami sebe bolje razumeju. Naravno, koristeći Andrića – sa Nobelovom nagradom ili bez nje, svejedno“, zaključio je Kostić svoju besedu.
Predsednik Zadužbine Ive Andrića, akademik Miro Vuksanović istakao je u svojoj besedi da je Andrić „jedini pisac srpskog jezika čije delo već sedamdesetak godina pripada svetskoj književnosti i da se njegove izreke čitaju na srpskom i još 49 jezika“.
Ocenivši da su „Andrićeve misli jasne i njegove rečenice dovršene, malo šta je izvan njih“, Vuksanović je dodao da je pisac „sebi najbolji tumač, ako nije zlonamerno pročitan, što se velikim piscima dešava, jer ljudi vole da ‘šiču na sveca'“.
Akademik Zlata Bojović ocenila je da je dodela Nobelove nagrade Andriću događaj „po važnosti i značaju najvišeg reda i za pisca i književnost kojoj je po svom osećanju pripadao i koju je stvarao, i za jezik na kome je pisao“.
Podsetivši da je Srpska akademija visoko ocenila Andrićeve rane radove „Eks ponto“ i „Nemire“, kao i prvu zbirku pripovedaka, Bojović je ocenila da su „zrelost i usavršenost u stvaralačkom postupku potvrđivale i zaokruživale dotadašnju Andrićevu prozu nastajalu do Drugog svetskog rata“.
„Objavljivanje tri romana u prvoj posleratnoj 1945. godini, ‘Gospođice’, ‘Na Drini ćuprija’ i ‘Travničke hronike’, bio je i ostao književni događaj koji se teško može meriti sa drugima u našoj kulturnoj i književnoj istoriji“, rekla je Bojović.
Prema njenim rečima, pred Andrićem se „prirodno otvarao put u svet, ali i u sopstvenu književnost, a „između tako visoko cenjenog pisca i priznanja koje će mu nakon nevelikog broja godina pripasti stajao je naizgled nevidljivi put“.
Andrić je „otvarao vrata prema svetu ne samo svome delu, već i srpskoj književnosti, koja je počela sve više da se prevodi i otkriva svoje skrivene vrednosti“, ocenila je Bojović.
„Naša književnost je sa Andrićevim priznanjem načinila jedan od najvećih koraka ka univerzalnom književnom svetu i u njemu dobila dostojno mesto“, zaključila je Bojović.
Na kraju svečane akademije u SANU, čiji je Andrić bio član, glumac Tihomir Stanić kazivao je tekstove velikog književnika.
Tanjug
