Da su godine samo broj i da lepota življenja nema veze s krštenicom, najbolje nam pokazuje Makedonac Hadži Dimče Gulevski, koji je pre nekoliko decenija došao u Novi Sad, stvorivši porodicu, dom, svoj najudobniji kutak, a svojom neverovatnom zaljubljenošću u život, postaje i prepoznatljivo lice koje Novosađani rado zaustave ne bi li ga upitali za životni savet: kako disati punim plućima, ostati mladolik i vitalan, čak i ako ste deka
–Počeo sam od nule. Bukvalno. Kada sam došao, nisam imao ništa. Ali vredne ruke mog pokojnog oca, podrška majke, supruge Dragane, brata, moje dečice dovele su me do toga da izgradim svet na kojem mi i mlađi zavide, postavši preduzetnik, sportista, zaljubljenik u prirodu i putešestvije.
Otkrijte nam, čime se vi to sve bavite?
–Povrh toga što sam vlasnik „Salaša 184“, koji trenutno premeštamo na drugu lokaciju, i s kojim sam prvi probudio Novosađanima ljubav ka seoskom ataru, tradicionalnoj vojvođanskoj hrani, pruživši i m mir, spokoj i mesto gde mogu doživeti pravu porodičnu idilu kao u dobra stara vremena, u „PSD Fruška gora“ radim kao vodič, sada i sa internacionalnom licencom, tako da našu prekrasnu planinu poznajem kao vlastiti džep i rado hodim njenim stazama.
Zbog čega ste odabrali šumu umesto kafane?
–Zato što sam nakon toliko vremena u kafani shvatio koji su benefiti odlaska u šumu. Tamo imam mir, udišem svež vazduh, a redovne ture koje vodim posećuju eminentna imena, tako da se družim i da doktorima, i stručnjacima iz mnogobrojnih oblasti, samo u malo drugačijoj atmosferi – u gojzericama, sa štapovima, u šetnji, kroz opalo lišće, u daleko zdravijoj varijanti, gde razmenjujemo recepte zdrave ishrane, čiji sam pobornik.
Koja tura je najinteresantnija?
–Nedavno sam vodio turu u Albaniju, i mogu s ponosom reći da sam jedan od retkih vodiča koji vlada obiljem istorijskih činjenica, podataka, a ljudi vole da su upućeni, da ne dobiju samo dosadnu šetnju, nego i priliku da mnogo toga vide i nauče. Kada sa srpskom zastavom i u majici sa srpkim grbom stojite na tlu albanske golgote, tamo gde su ginuli srpski junaci,tek tada osetite moć! Videli smo gde su bunkeri Envera Hodže koji su suštinski deo albanskog identiteta, a sve te istorijske znamenitosti i atrakcije zaista su nam pomogle da doživimo duh minulih vremena.
Uspešni ste i kao sportista borilačkih veština.
–Sportom se bavim veoma dugo, pa ne čudi što sam nosilac titule internacionalnog trenera kik-boksa i tajlandskog boksa. Najviše volim da po nekoliko meseci otputujem u Tajland, gde treniram sa priznatim imenima po nekoliko sati na dan, relaksiram se, idem na detoks programe i masaže, što mi pomaže da ostanem zdrav i u vrhunskoj kondiciji.
Za vas kao da granice ne postoje.
–Volim život, hedonista sam, obožavam izazove, adrenalinski sam zavisnik, ujedno i ronilac, pored svega nabrojanog, kao i sportski pilot. Granice su samo u našim glavicama.
Nameće se pitanje: kako sve postižete?
–Imam dobru energiju, vladam svoijm umom, hranim se ljubavlju svoje dece – blizanaca Miše i Vanje koji žive u Americi, gde često odem u posetu na Floridu, koji su moja snaga, razumevanje, podrška, i najveći kritičari, radni i vredni i srećan sam što smo supruga i ja preneli taj duh na njih – da možemo samo da se dičimo, dok mi je ćerka Neda prvi ponos, prekrasno stvorenje i moja motivacija da budem bolji čovek, a kada nam je nedavno podarila unukicu Minju, postao sam najsrećniji deka na svetu. Eto šta me pokreće i kako postižem!
I dok nam Dimče priča kako mu nijedna sportska pobeda, egzotična destinacija i let u nebo ne daju krila kao što to čini familija, oktriva nam da u trenutku davanja intervjua kreće na operaciju o kojoj ne želi da govori, ističući da jednog lava, kao što je on, neće slomiti bolnička postelja, kao i da nema nameru da bokserske rukavice okači o klin, niti štap za planinarenje, niti ranac u kojem uvek nosi dezinfekciona sredstva, tri majice za presvlačenje i prvu pomoć, jer biti čovek za kojeg nemoguće ne postoji odista je teška rabota. I taj čovek ne može biti svako.
autor: Nikea Vučetić
