Zamislite da umesto vrelog asfalta, gradske vreve, smoga, izaberete život na ranču, u prirodi, noseći seno, igrajući se sa životinjama. I to ne bilo kojim – onim najpitomijim. Onim koje su simbol dostojanstva, čistoće i bistrog uma. Upravo to učinila je Vesna Boškov – Novosađanka koja je pobegla na ranč, našavši svoju oazu mira. Pa dobro, možda ne uz princa, ali uz konja sigurno. Nisu sve bajke iste. Ovo je Vesnina bajka.
–Još kao dete sam išla na jahanje u KK „Graničar“, davnih sedamdesetih godina. Tada nisam razmišljala o trenerskom pozivu, samo pamtim da mi je celokupno detinjstvo obeležila želja za jahanjem. Zapravo, volela sam sve životinje koje sam tada imala u okruženju, ali najviše konje, zbog svog svog sjaja, posebnosti, različitosti. Grandiozni su, tako ponosni. U to vreme je jedini klub u gradu imao jedva tridesetak konja u državnom vlasništvu i vrlo skromne uslove na Klisi, dosta članova koji su svojim entuzijazmom i amaterskim radom doprinosili klubu, donoseći sportske i druge rezultate. A ja sam bila nekako uvek smela, hrabra, odvažna devojčica koja se rado pela na sedlo, bez bojazni da će pasti. Vrlo uporna, odlično građena za jahača, uz ljubav prema tim životinjama, što je bilo dovoljno da krenem u konjičku avanturu. Aktivan takmičarski staž mi traje već dve decenije. Danas se bavim samo trenerskim radom, jašem tek povremeno.
Znamo da su plemeniti i uglađeni, šta ne znamo o konjima?
–Ovo je teško pitanje. Ja još uvek učim o njima, svakodnevno. Još nisam srela istog konja. Svaki je poseban na svoj način, svaki me je nečemu naučio. Oni su društveni, plahoviti, osetljivi, emocionalno i zdravstveno, brzi, spretni, snalažljivi, snažni, prekrasni, razvijenog instinkta, dobri pratioci, privrženi…
Uvreženo mišljenje je da se jahanjem bavi buržujska populacija, s obzirom na to da su konji statusni simbol careva i vojskovođa; ko su vaši kijenti?
–Svi oni koji žele da nauče da jašu. Verujem da ova vrsta hobija privlači ljude isključivo iz ljubavi, jer se samo iz prevelike ljubavi može roditi želja za jahanjem, i jedino tako možete dati onoliko koliko konji zahtevaju i zaslužuju. A traže puno vremena, posvećivanja, ljubavi, odricanja, pažnje…
Da li ste imali padove, nemirne konje možda?
–Naravno, bilo je i padova i teških povreda. Zadnja koju sam doživela je pre nešto više od desetak godina kada sam povredila desno rame, i još uvek osećam tu bol. Ipak, to je deo posla. I ljubavi.
Ima li istine u onome da konji poseduju terapeutsko dejstvo?
-I te kako! Kad sednem u svoje sedlo, sve zaboravljam, sve pada u drugi plan. Naučno je dokazano da deluju na oporavak mnogobrojnih bolesti. Hipoterapija pomaže da kroz igru i rekreaciju postignete brojne pozitivne efekte na zdravlje.
Kakva zaduženja trenutno imate?
–Sada živim u Srbobranu, gde radim na jednom prelepom salašu – Karin salaš, u vlasništvu porodice Nićin. Treniram dve devojčice, Luciju (12) i Lenku (10), a od prvog septembra sam krenula sa školom jahanja, uz pomoć naših šest grla. Salaš je otvoren za sve ljubitelje prirode, sela, životinje, gastronomije – hedoniste, jednom rečju!
Imate li svog omiljenog konja?
–Najdraži mi je ovaj u mom vlasništvu, Nort. On je sad već dosta star, napuniće uskoro 19 godina, a nadam se da ćemo zajedno da guramo bar još deset!
Koje su sve prednosti jahanja?
–Benefiti su brojni, prvenstveno psiho –fizički, a kod dece pomaže pri sticanju osećaja odgovornosti. Na psihu deluje opuštajuće i stimulišuće, podstiče hormon sreće, adrenalin…fizički deluje na kondiciju tela, razvoj mišića, a tu je i neizostavno druženje među nama konjarima. Ovo je vrhunski sport, koji nije razvijen najbolje u Srbiji. Zahteva skupu opremu, ulaganja, veterinare, transportere, stručnost…ali mislim da ljubitelji konja mogu sebi priuštiti rekreativno jahanje i konja osrednjeg kvaliteta i cene, koji će im pružiti taj osećaj zadovoljstva kada se nalazite na vrhu sedla.
Ipak, jahanje nije jedina veština kojom valja ovladati.
–Jahanje je onaj lepši deo. Za kompleksnog konjara, važna je veština pripreme, raspremanja, lonžiranja, prepoznavanja stanja eventualne bolesti, povreda…
Da li vam čišćenje nakon jahanja pada teško?
–Ne! Jedino što me sada stižu godine lagano, blokiraju me ranije povrede pa više nisam hitra i elastična kao onomad. Inače, generalno rad oko konja je fizički težak, mene često pitaju da li bildujem u teretani pa im kažem da dižem bale sena, na šta se uglavnom smeju. Radi se uglavnom napolju, na svim vremenskim uslovima ali kada vam je nešto pasija – izdahnete uz jedno „Uh“ i zasučete rukave.
Kako Dejl Karnegi tvrdi, nikad nećete videti neraspoložene konje i ptice, jer ne pokušavaju impresionirati druge konje i ptice. Slično i Vesna – napušta tlo Grčke u kojoj je timarila konje gotovo pola života, vraćajući se u Srbiju, radeći na salašu ono što najviše voli i najbolje ume – dostojanstveno, plemenita, kao Nort – princ iz njene bajke. Jer nisu sve bajke iste…
autor: Nikea Vučetić
