Kao kaleidoskop prošlog vremena, pun uspomena, nostalgije, s otiscima emocija, hroničar, novinar, publicista, književnik Zoran Knežev piše novosadske priče koje nigde više nećete pronaći, osim u njegovim knjigama.
Prva gej afera, prva lezbo afera, prvi izbor za Mis Novog Sada…i ostale tabu teme iz prošlog vremena Dunavskog Gibraltara, Zoranova kolekcija živopisnih tema – fascinantna je. Samo dok govori, vraća vas u ona davna vremena pa se malo i postidite koliko zapravo ništa ne znate o svom gradu.
–Kafanski život, obaveštajne službe, prostitucija najviše interesuju narod. Lako je pričati o tome, treba potpisati svoje ime na knjige. Prostitucija je bila legalna dok je kralj Aleksandar nije ukinuo. Muškarac je imao prava na sve, žena ni na šta. Zapisi o prvim prostitutkama kažu da su one bile iz Segedina, Osijeka, a da su prve javne kuće bile u kafanama, dok su Dunavsku ulicu s jeftinim krčmama i kurtizanama nazivali „novosadki Pigal“. Bilo je onih najnižih pa do elitnih, kao danas, a to su odrađivale kao posao, sredstvo da se prehrane.
Zoran tvrdi da piše komercijalno, ne da bi njegova dela spavala po rafovima arhiva i biblioteka, ističući da knjige nisu jeftine jer je retka vrsta pisca koji je, novosadski bezobrazno, podigao cenu, ceneći svoj rad i trud da sažme istoriju jednog prekrasnog grada i otkrije tajne koje malo ko zna, sem vremešnih sugrađana: od šuma, groblja, do toga šta se kuvalo, gde se izlazilo…nagoveštavajući da je samo jednog sagovornika čekao bezmalo dve godine.
– Pisanjem počinjem da se bavim na nagovor prijatelja, nakon što su moje priče osvanule na jednom novosadskom portalu, doživevši neverovatan uspeh u z nekoliko hiljada pregleda. Ne inspiriše me da pišem ono što je već napisano. Promenio sam istoriju grada. Tvrdilo da se ovde nije bilo četnika, a ja sam došao do podataka sasvim drugačijih. Do ’41 – četnici su elitne jedinice kraljevine vojske koje se bore za jugoslovenstvo, a četnici nakon ’41 su srpska priča i tu treba napraviti presek. 50 godina mi ne znamo da je bilo četnika u Novom Sadu, po tvrdnjama istoričara. Dokazao sam suprotno.
Kako dolazite do svih tih famoznih podataka?
–Šarmom, uverljivošću, ubedljivošću. Mladi čitaju moje knjige i to mi je raduje u današnjoj eri interneta. Ne pristajem na kompromis. Ako dođem do podataka, objaviću ih. Bavim se prošlošću, dnevna politika me ne zanima, a dnevne novine me zgražavaju. „Pljuvanja“ i podmetanja nogu se ne plašim. Štaviše, obožavam, jer svoje mesto uvek dokažem. Novi Sad ne voli uspešne, vredne, samostalne. Zapažajte kroz istoriju – jednog Miletića su mahom rušili.
Kafana je nekad bila najvažnije mesto susretanja i informisanja.
–Sve se odvijalo u kafani, kafana je institucija, kafana je univerzitet. Kuće su bile rezervisane samo za porodicu, tamo se niko nije vodio. Sajmovi, vašari, sahrane, svadbe ,trgovina…sve se tu obavljalo. Pozorišni komadi su se pisali u kafani, Isidor Bajić je komponovao u kafani…Jedan od poslednjih boema je Mika Antić, danas ih više nema. I tako je kafana ostala bez svoje uloge. One su bile simbol grada, s velikim uticajem u razvoju privrednog, društvenog i kulturnog života. Kao klincu, čast mi je bila da sedim i slušam intelektalne kafanske razgovore, a tu čar današnja mladež nikad neće osetiti. Ljudi se menjaju, pa tako i grad. Onaj impresivni Novi Sad imamo još samo na razglednicama. Grad koji su podizale 43 različite nacije! Koja je to širina! Od jednog močvarnog područja napraviti jedan od najlepših gradova Srbije!
U gostima mi je bio svetski priznat kuvar koji je obišao ceo svet, fasciniran Petrovaradinskom tvrđavom i ženama, naglasivši da bi ovde mogao živeti. Novi Sad poseduje tu magiju, a mi to ne vidimo. Kultura življenja nam je na niskim granama, e tu treba poraditi, krenuti od zabavišta, učiti decu pravim vrednostima. Živimo dnevnu politiku, bitno je ko će voziti bolji auto, imati skuplji mobilni…ja sam sebe upisao u istoriju kroz ove knjige, ali šta će drugi učiniti?
Šta vi najviše volite u svom gradu?
–Ljude, stare Novosađane. Ne treba nam elita, iznedriće se sama, dajte nam taj građanski, srednji sloj kojeg više nema.
Zaslužujemo li ovu titulu Evropske prestonice kulture?
–Ne! Mi smo oduvek bili Evropska prestonica kulture. Ovo je samo jedna laskava titula. Učite iz prošlosti poput mene; ovde je bio jedan Štraus, ma gro znamenitih ljudi, od pesnika, akademika. Zmaj Jova i Laza Kostić podižu novinarstvo, ljudi s ovih prostora podižu Srbiju i Crnu Goru, slikari, kompozitori, lekari, književnici…Najviše sam naučio u krilu bake i zato se osnovne stvari od malih nogu. Ako tu omašiš, nema ti spasa. Porodica je stub. Nije kultura organizovati deset koncerata, kultura se stiče od kolevke.
I kako život protiče, tragovi nestaju. A kroz Zoranove autentične knjige sačuvana su sva sećanja Srpske Atine, u amanet ostavljene budućim naraštajima, kao igračka oživljenja zaboravljenih vremena!
Autor: Nikea Vučetić
