NOVI SAD – Hrišćani koji poštuju julijanski kalendar proslavljaju najveći hrišćanski praznik – Vaskrs, na kojem se temelji celo hrišćanstvo, a koji slavi to što je Isus Hrist svojim vaskrsenjem pobedio smrt. Vaskrs se slavi tri dana tokom kojih se vernici pozdravljaju pozdravom “Mir Božiji! Hristos vaskrse!” sve do Spasovdana. Na liturgiji crkva u Hristovo ime prinosi Bogu žrtvu hvale, koja obnavlja spomen na njegovu smrt i vaskrsenje. Vernici se, posle molitvi i preobraženja darova – hleba i vina, u telo i krv Hristovu, pričešćuju tim darovima i ulaze u zajednicu sa Hristom. Svetu liturgiju ustanovio je sam Hristos na Tajnoj večeri sa svojim učenicima tako što je prelomio hleb i dao im uz hleb i vino, uz reči: “činite ovo u moj spomen”.

Vernici se pričešćuju da bi postali deo tela Hristovog, a sama reč “pričešće” je od staroslovenske reči “čast, čest”, što znači “postati deo nečega”. Vaskrsenje dokazuje besmrtnost ljudske duše i tela i time omogućava neprekidno, odnosno večno uzrastanje čovekove ličnosti. Smisao života svakog hrišćanina jeste da ličnost svoju učini sastavnim delom u telu vaskrslog Hrista (crkvi) i učini li to njemu nije potrebno dokazivati vaskrsenje iz mrtvih, jer već ima osećanje u sebi da je besmrtan i večan.

I pored velikog značaja koji ima, Uskrs nije toliko bogat običajima kao Božić, a razlog za to je, kako se pretpostavlja, upravo njegova pokretljivost. Običaji vezani za ovaj dan, povezani su sa crkvenim učenjem i crkvenom praksom, a jedna od specifičnosti Uskrsa jeste u tome što je Srpska pravoslavna crkva usvojila neke paganske rituale, dala im hrišćanski pečat i vezala ih za praznik. Istovremeno, narod je usvajao crkvene rituale, poput pričešća, i interpretirao ih na svoj način.

Narodni uskršnji običaji nisu bili vezani samo za taj dan, već su se odigravali i ranije, a primer za to je poslednja nedelja posta, koja se naziva Velikom nedeljom, kao i pojedini dani u njoj, poput Velikog četvrtka i Velikog petka. Obzirom da se Veliki petak smatra danom kada je Hrist razapet na krst, sve se tada odvija u znaku tog tužnog događaja.

U pojedinim krajevima Srbije verovalo se da se tada sve zaustavlja – vode i vetrovi, a zemlja se trese, a u skladu sa tim i narod se ponašao – žene u Homolju nisu se umivale i češljale na taj dan, a u Popovom polju seljaci nisu radili ništa sa iglama ili ekserima da ne bi povredili Hristove rane, a nisu pili ni vino jer su smatrali da tako piju njegovu krv. Zabranjen je bio rad i u kući i na polju, a jedino što je bilo dozvoljeno jeste priprema za proslavu Uskrsa, pre svega farbanje jaja.

Upravo farbanje jaja jeste najupečatljivije obeležje ovog praznika, a ulogu jajeta pojačava činjenica da se ono smatralo izvorištem života. Uskršnja jaja se najčešće farbaju na Veliki četvrtak i Veliki petak, a prema narodnoj tradiciji, taj posao su mogle da obavljaju samo određene osobe i to striktno poštujući određena pravila. Iako su korišćene razne boje, crvena se jedina smatrala obaveznom, a u nekim delovima Srbije i jedinom dozvoljenom bojom, na šta, na neki način obavezuje i tradicija, jer, prema predanju, jedan od vojnika koji je čuvao razapeto Hristovo telo, rekao je da će Hrist ustati ako pečeno pile oživi i snese crveno jaje. Tako je i farbanje jaja u crveno nastalo kao uspomena na taj događaj.

Tanjug