U Obiliću, Markovići su ostavili kuću od 100 kvadrata, 11 ari placa, pomoćne objekte, ispričao je za Tanjug najmlađi Marković – Tomislav, koji je dodao da sada žive od dve penzije – njegove i njegovog oca Jove, što često nije dovoljno ni za lekove roditeljima, a život u proteklih 15 godina, uz suze i odmahivanje rukama, svi opisuju samo jednom rečju – težak.
„Ne treba ništa niko da nam poklanja, samo da nam nađu smeštaj. Nas je četvoro na tri kreveta, voda često nestaje, sada dok je još zima i podnosimo nekako, ali leti je mnogo gore. Imamo jednu sobu koja nam je sve i kuhinja, i spavaća soba i dnevna soba, sve. I tako nam je već 15 godina“, kaže Tomislav.
Prema njegovim rečima, u Obilić nisu pokušavali da se vrate nakon što su proterani, jer i pre martovskog pogroma u njihovom delu bilo je malo Srba, a danas ih uopšte nema, ali su pokušavali da prodaju imovinu kako bi sebi obezbedili smeštaj u severnom delu Kosova i Metohije.
