NOVI SAD –
„- Zaboga, Efi, zašto ne možes da budeš kao ostale devojčice?, upita tetka
– Zato što je svet pun ostalih devojčica.“ – Igor Kolarov, Kuća hiljadu maski
Junakinja naše priče upravo je ovako živela od malih nogu – još kao devojčica nosila je različite čarape, sa željom da bude drugačija. Unikat. Da se razlikuje od ostale dece. Njena posebnost oseti se već pri prvom susretu dok izgovara svoje ime – Meri Mišić- nosi isključivo vesele i jarke boje, tvrdeći da joj je takav i karakter, čak i pošto je dan siv. Od nakita šeta glomazne minđuše i ogrlice, a ipak najveći su joj osmeh i vedar duh. U svom ateljeu na SPENS-u dočekuje nas sa ne baš malim čekićem u ruci. I dok obućari, tesari i stolari koriste eksere za popravke, Meri od njih stvara neverovatna umetnička dela – metalne reljefe sa 3D tehnikom koju je sama osmislila pre tri decenije.
–Moj otac je na vikendici postavljao laminat, a ja sam mu pomagala kao mala, i tada sam ugledala eksere koji ispali iz kese i razlili se po podu poput mastila. Odmah sam se zaljubila u njih! Delovali su kao da plešu. To je bila moja vizija koja me prati i dan-danas.
Koje vrste eksera koristite za svoj rad, i šta vam je još neophodno od opreme?
–Ekseri su različite glave, veličine; mogu biti rebrasti, glatki, manji, pa do 30 cm, sve zavisi od slike. Koristim rukavice, zbog čega nemam nokte, čekiće raznih vrsta, šljokice –jer ipak moram prikazati malo ženstvenosti, boje za metal, pesak, lepak…
Kada ste uradili prvu reljefnu sliku s klinovima?
–Pre 30 godina. Imala sam kratku pauzu dok ćerku nisam izvela na pravi put, a potom sam nastavila tamo gde sam davno stala – praveći koreografije za moje eksere, poigravajući se s njima, i kao što kistom slikar prelazi preko platna, tako ja baratam s mojim gvožđem. Prva slika visi na posebnom zidu mog ateljea i ne postoji suma za koju bih je prodala, iako su mi nudili basnoslovne cifre. Njena sentimentalna vrednost podseti me da ipak nije sve na prodaju.
Ova čarobna dama nam prepričava anegdotu kada je prvi put otišla da kupi čivije, ne znajući, te je tražila po sto grama od više vrsta, na šta joj je prodavac odbrusio:“Nije vam ovo bombonjera“, pa je brzo naučila kako da ih pazari na kile, jer joj često treba i do 10.000 komada samo za jedno umetničko delo, dok nam pokazuje interesantnu sliku u koju je morala udariti 150 000 puta! Nezamislivo je videti ovu nežnu plavušu kako ukucava eksere u ram, a ruke joj nežne, pa čak tvrdi da se nikad nije povredila. Nas je zanimalo koliko su te slike teške.
–Od tri pa do 70 kila. Na jednoj slici radim od sedam dana do dva meseca. Najgore mi je da pravim slova, iako zaista mogu da stvorim sve što zamislite, realne i apstraktne slike, od broda, balerine, sove, vina, čaša, jagoda, do logoa za firme. Baš sam nedavno završila slova za „Partizan“ i toliko sam se namučila.
Ono što čini posebnost njenih dela jeste činjenica da Meri reljefe kreira po osećaju, bez prethodne nacrtane skice. A nekad se toliko zanese, opčine je čivije da ni ne primeti mušteriju koja je kročila u atelje, niti da je uveliko pao mrak.
–Slika me pozove sama. Zamislim je, navučem rukavice i kuckam. Osećaj me vodi. Nemam ja tu nikakve šeme, šablone, crteže i skice. Ljudi se uglavnom iznenade jer sve deluje poput uklesanih kamenčića i školjki. Na eksere niko ni ne pomišlja. Pa eto, oni su moja najveća ljubav.
Zagledani u balerinu od tih čudesnih eksera, čini se kao da ima dušu, da odista pleše, odišući beskonačnošću, dostojanstvenošću, sećanjima kao da je živa lutka a ne satkana od obojenih ekserčića… Iako klinovi na prvu pomisao deluju prilično hladno, Merine 3D slike pune su topline, začinjene trudom, ljubavlju i snagom, stvorene od šašavo pozitivne energije kojom umetnica zrači, i prava atrakcija međ’ onim dosadnim uljima na platnu, a kao poklon neretko krase zidove onih koji cene malo drugačiju umetnost.
autor: Nikea Vučetić
